Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ka­da je u no­ći iz­me­đu 23. i 24. ju­na sa­op­šten šo­kant­ni re­zul­tat iz­ja­šnja­va­nja Bri­ta­na­ca o iz­la­sku iz EU – ve­ći­na od 52 od­sto je bi­la „za” – to je opi­sa­no kao naj­ve­ći ge­o­po­li­tič­ki po­tres od pa­da Ber­lin­skog zi­da.
Od tog re­fe­ren­du­ma, me­dij­ski pre­kr­šte­nog u „breg­zit”, pro­šlo je, evo već vi­še od dva i po mje­se­ca u ko­ji­ma ni­šta krup­no ni­je pred­u­ze­to da se sa ri­je­či pre­đe na dje­la, da se spro­ve­de vo­lja bri­tan­skih bi­ra­ča, a osta­tak EU pri­la­go­di no­voj re­al­no­sti.
„Breg­zit” se, jed­no­stav­no re­če­no, ne do­ga­đa. Još se ne zna ka­da će vla­da (po­sle re­fe­ren­du­ma usto­li­če­ne) pre­mi­jer­ke Te­re­ze Mej po­teg­nu­ti član 50 Li­sa­bon­skog ugo­vo­ra i ti­me za­po­če­ti dvo­go­di­šnje pre­go­vo­re o pr­vom EU raz­vo­du.
Spe­ku­li­še se, što će re­ći da se ni­ti po­tvr­đu­je, ni­ti de­man­tu­je, da bi to mo­glo da se do­go­di kra­jem go­di­ne, za­tim sre­di­nom sle­de­će, pa čak i da će se to do­go­di­ti – tek 2019. godine!
U to­ku je da­kle ,,za­ma­ja­va­nje breg­zi­tom’’: Bri­tan­ci su na mu­ka­ma ka­ko da sma­nje sa­svim iz­vje­snu šte­tu od ne­pro­mi­šlje­nog sa­zi­va­nja re­fe­ren­du­ma (na či­ji je is­hod uti­ca­la iz­u­zet­no la­žlji­va kam­pa­nja za­go­vor­ni­ka iz­la­ska), a osta­tak EU ka­ko da spri­je­či da, u okol­no­sti­ma ra­stu­ćeg ne­za­do­volj­stva bri­sel­skom bi­ro­kra­ti­jom i ja­ča­nja de­sni­čar­skih par­ti­ja, sto­pa­ma Bri­ta­ni­je ne kre­ne još ne­ka čla­ni­ca.
Oči­gled­no je me­đu­tim da, sem pa­ro­le „breg­zit je breg­zit”, ni­jed­na stra­na ne­ma plan za re­do­sled po­li­tič­kih i teh­nič­kih po­te­za.
Bri­tan­ci ne kri­ju da bi za njih naj­bo­lje rje­še­nje bi­la „Evro­pa a la kart”: da sa EU me­ni­ja oda­be­ru sa­mo ono što im od­go­va­ra i da za to što je mo­gu­će ma­nje pla­te.
Htje­li bi da­kle da za­dr­že sve po­sto­je­će tr­go­vin­ske ve­ze, od­no­sno neo­gra­ni­če­ni pri­stup za­jed­nič­kom EU tr­ži­štu, ali da pri­tom is­klju­če ono što ide uz to: slo­bo­du kre­ta­nja, sa­dr­ža­nu u po­pu­lar­noj pa­ro­li „Evro­pa bez gra­ni­ca”.
Ono što je, me­đu­tim, još de­li­kat­ni­je, to su bri­tan­ske po­li­tič­ke di­le­me iz ko­jih pro­iz­i­la­zi ču­dan za­klju­čak: da Bri­tan­ci u stva­ri ne zna­ju šta su iz­gla­sa­li.
Da li, na pri­mjer, „breg­zit” mo­že da poč­ne sa­mo od­lu­kom vla­de, ili, s ob­zi­rom na to da re­fe­ren­dum for­mal­no ni­je prav­no oba­ve­zu­ju­ći, o to­me mo­ra pret­hod­no da se iz­ja­sni par­la­ment? Po­što je, ka­ko stva­ri u ovom mo­men­tu sto­je, 480 od 650 po­sla­ni­ka za osta­nak ze­mlje u EU, ovo je ve­o­ma de­li­kat­na di­le­ma (iza ko­je je i či­nje­ni­ca da je za iz­la­zak bi­lo ne­što ma­nje od 38 od­sto bi­rač­kog ti­je­la ili sa­mo ne­što pre­ko če­tvr­ti­ne sta­nov­ni­ka).
Po­li­tič­ke i prav­ne kom­pli­ka­ci­je su zbog sve­ga ovo­ga iz­vje­sne u is­toj mje­ri u ko­joj je tok „breg­zi­ta” ne­iz­vje­stan. Po­go­to­vo kad se nje­go­vim po­li­tič­kim di­men­zi­ja­ma do­da­ju one eko­nom­ske, pa i psi­ho­lo­ške.
Bri­tan­sko odu­go­vla­če­nje mo­že da se tu­ma­či i kao tak­tič­ki ma­ne­var u okol­no­sti­ma ka­da su dvi­je ključ­ne ze­mlje EU sve pre­o­ku­pi­ra­ni­je unu­tra­šnjom po­li­ti­kom: Fran­cu­zi na iz­bo­re iz­la­ze sle­de­ćeg ma­ja, a Njem­ci po svoj pri­li­ci do­go­di­ne u ok­to­bru, zbog če­ga bi od­nos Pa­ri­za i Ber­li­na pre­ma Lon­do­nu mo­gao da bu­de tvr­đi i sva­ka­ko ma­nje sklon ne­kim ustup­ci­ma ne­go ina­če.
Ka­ko god bi­lo, sa­da­šnje sta­nje „ni sa Bri­ta­ni­jom ni bez nje” ni­je do­bro ni za jed­nu stra­nu. Iako su se, po­sle po­čet­nog šo­ka, ber­ze smi­ri­le, i na ostr­vu i na kon­ti­nen­tu pred­sto­je su­o­ča­va­nja sa ne­pri­jat­nim eko­nom­skim pred­vi­đa­nji­ma.
Pri­je re­fe­ren­du­ma prog­no­zi­ra­no je da će bri­tan­ska eko­no­mi­ja ovu go­di­nu za­vr­ši­ti sa ra­stom od oko dva od­sto, ali pr­ve po­stre­fe­ren­dum­ske ana­li­ze su­ge­ri­šu da će šte­ta bi­ti gu­bi­tak od iz­me­đu 2 i 3 od­sto BDP-a, kao re­zul­tat ne­iz­vje­sno­sti oko bu­du­ćih ve­za sa EU.
Sa dru­ge stra­ne, šte­tu pro­iz­vo­di i uti­sak da je Evro­pa sa­da je­dan ne­sta­bi­lan kon­ti­nent za­hva­ćen ne­kom vr­stom per­ma­nent­ne eko­nom­ske kri­ze, sa ne­za­po­sle­no­šću ne­što iz­nad 10 od­sto i dva i po pu­ta ve­ćom sto­pom ne­za­po­sle­no­sti me­đu mla­di­ma, pre­za­du­že­no­šću ko­ja opa­sno lju­lja ban­kar­ske si­ste­me i le­tar­gič­nim ra­stom.
Šta, za­tim, ako se, kad pro­ces „breg­zi­ta” jed­nom for­mal­no za­poč­ne, Bri­ta­ni­ja i EU ne do­go­vo­re u za­da­tom dvo­go­di­šnjem ro­ku? Ta­kva mo­guć­nost je sa­svim re­al­na, s ob­zi­rom na to da sva­ki no­vi aran­žman tre­ba da odo­bri sva­ka od 27 pre­o­sta­lih čla­ni­ca EU.
Ne­će se, da­kle, la­ko sti­ći do de­fi­ni­ci­je no­vog po­lo­ža­ja Bri­ta­ni­je u Evro­pi (i u svi­je­tu), kao što ni­je ja­sno ni ka­ko će funk­ci­o­ni­sa­ti okr­nje­na EU. Iz­vje­sno je, me­đu­tim, da će, s ob­zi­rom na ra­stu­ću po­pu­lar­nost de­sni­čar­skih de­ma­go­ga u EU ze­mlja­ma, ne­ke ne­po­pu­lar­ne od­lu­ke bit­ne za sta­bi­li­za­ci­ju eko­nom­skih pri­li­ka bi­ti „na če­ka­nju”.
Zbog sve­ga će uspo­ri­ti i naš, bal­kan­ski voz ko­ji se upu­tio ka Bri­se­lu, či­jim se put­ni­ci­ma ta­nji str­plje­nje i hla­di en­tu­zi­ja­zam. Ma­da, iako Evro­pa vi­še ni­je „obe­ća­na ze­mlja”, ta­mo je i da­lje bo­lje ne­go ov­dje.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke”)